Својим херојским наступањем, упркос јакој зими и лошим теренским условима, јединице Шумадијског корпуса и српских добровољаца, након пет дана борби, донели су слободу Врању од турске окупације дуге 422 године. 31. јануара 1878. године коначну слободу дочекало је нешто више од 8.000 људи у овом граду.
По хладном зимском времену, у град су прво ушле трупе Добровољачког корпуса, након чега су им се придружиле снаге предвођене Радомиром Путником, који је наставио да прогони окупатора јужно од Врања. Око 13 сати, командант Шумадијског корпуса, генерал Јован Белимарковић, свечано је ушао у Врање. Рамиз-паша, истакнути турски феудалац, предао је град у име Турака а 48 официра и више од 2000 турских војника предало се српској војсци.
Према историјским подацима, две победе биле су пресудне за улазак у Врање и његово ослобођење – вис Чаврљуга, северно од Врања, и село Ранутовац. Са 7.000 војника, једним ескадроном коњице и 22 топа, командант Шумадијског корпуса, генерал Јован Белимарковић, стао је пред изазов Турске армије под командом генерала Асаф Паше, која је бројала 10.000 војника.
Одлучујућа битка одиграла се 31. јануара 1878. године, где су Турци, водивши се својом стратешком предношћу и бројчаном надмоћи, први кренули у напад око 10.30 сати. Њихов напад присилио је српску војску да се повуче ка Бресничком пољу и према Владичином Хану. Током вечери, српски војници су успели да уђу у Врање, док се турска војска повлачила према Пљачковици. Наредног дана, борбе су се наставиле на том брдско-планинском терену.
Након потписивања мировног споразума између Русије и Турске 3. марта 1878. године, Врање је било планирано да постане део Кнежевине Бугарске. Међутим, грађани Врања су интервенисали слањем писма кнезу Милану Обреновићу, изражавајући жељу да Врање остане под српском влашћу.
У сукобима за ослобађање Врања, 122 српска војника изгубила су животе, док је њих 229 било рањено. Турска војска претрпела је губитак од око 500 војника.
Споменик „Чика Митке“ као симбол српског војника
У јануару 1900. године поводом ослобођења града, организована је забава а као улазница остављао се добровољни прилог за подизања споменика погинулим борцима, а сам генерал Белимарковић је тада допринео са 2.000 динара. Вајар Симеон Роксандић из Београда израдио је споменик, који је постављен 1903. године.
„Чика Митке“ није посвећен одређеној особи већ представља српског војника. Бугарски окупатори су споменик рушили два пута, у Првом и у Другом светском рату, али је споменик увек поново дизан. И дан данас је тешко оштећен.
На њему су, осим Белимарковићевог, уклесана имена још 118 старешина, редова и добровољаца палим у борбама са Турцима. Споменик се налази на врањском Тргу Републике, у непосредној близини зграде Начелства.
M.T.
