Манастир Светог Јована Богослова у Поганову, драгуљ југоисточне Србије, сакривен у клисури између Влашких планина и планине Гребен, са леве стране кањона лепотице Јерме, реке која сада мирно тече око њега, али због које је кланац до почетка 20. века био потпуно непроходан и природно штитио светињу, истински је сведок претходних седам векова, удаљен од погледа освајача којих је на овим просторима од 14. века, када је настао, било много.
Ипак, да ли због свог положаја или помоћи Светог Јована Богослова коме је посвећен, један је од ретких манастира који од свог настанка до данас није страдао, био срушен, спаљен или уништен што је била судбина већине богомоља, нарочито у овом крају, на крајњем југоистоку Србије. Један је од највећих и највреднијих споменика српске средњевековне културе који је још од 1949. године под заштитом државе, а од 1979. на листи светске културне баштине као непокретно добро од великог значаја.
Чувар српске средњовековне културе
Манастир Поганово, светиња Епархије нишке, двадесетак километара удаљен од Димитровграда, градића у Пиротском округу, и недалеко од границе са Бугарском, налази се близу истоименог села. Занимљиво је да се име овог села помиње у турским данаичним дефтерима односно тефтерима о пореским дужницима, али је манастир остао нетакнут од Турака за време Османске владавине. За ту чињеницу, осим недоступног терена јер пут до ове светиње није постојао све до 1927. године, заслужно је можда и необично име села Поганова у чијем се атару манастир налази, а за које су везане бројне легенде.
Она која се данас прва препричава каже да су мештани Поганова некада давно, на дан неког празника, били натерани да саде винову лозу на манастирском имању. Да би се осветили за ту неправду посао су радили наопако, у земљу закопавајући саднице, а корен остављајући изнад. Предање каже да је узнемирени поп, када је то видео, почео да их кори повицима: „Уф, погани људи! Погани људи!“ и да је тако настао назив Поганово.
Постоји и прича да су људи из тог села „штетни као поганци и да неку пакост морају да направе“. Да бисте схватили игру речи ако нисте из ових крајева, требало би да знате да се „поганцима“ овде зову пацови.
Ипак, данашњи мештани Поганова, познати као добри и гостољубиви домаћини, оповргавају овакве митове иако их препричавају уз осмех. Да ли због легенди о имену или не, после ослобођења Пирота од Турака 1877. године, село је у више наврата било преименовано у Доброшево, а манастир у Доброшевски, али та имена народ није прихватио па се нису ни одржала.
Порта Светог Јована Богослова
У савршено чистој и сређеној манастирској порти окупаној златним сунчевим зрацима, до које се долази једним од два моста од којих ниједан не улива баш много поверења мада кристално бистра Јерма делује питомо, са осмехом нас дочекује старешина ове светиње, протосинђел Мардарије Ковачевић и води ка невеликом храму који својим аутентичним изгледом осваја на први поглед. У питању је једнобродна грађевина са полукружним апсидама, луковима, кубетом изнад наоса и кули-звонику на врху, са зидовима од ломљеног камена, кречњака и црвене опеке који делују неуништиво. Са сваким кораком ближе светињи, векови као да нестају под нашим ногама.
Ово је један од најстаријих манастира у овом делу Србије. Настао је крајем 14. века, 1395. године. Његов ктитор је Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана“, каже игуман Мардарије.
Племићка породица Дејановић Драгаш, чији је родоначелник био севастократор Дејан, касније деспот, један од најугледнијих српских великаша из времена Душановог царства, ожењен Теодором, ћерком краља Стефана Дечанског и рођеном сестром цара Душана, у монаштву Евдокијом, била је српска средњевековна властелинска породица која је у другој половини 14. века владала великим подручјем на тлу данашње три државе: Србије, Бугарске и Северне Македоније.
Држава Дејановића постојала је од 1371-1395. године и обухватала подручје градова Врање и Прешево у данашњој Србији; у Бугарској област Велбужда, данашњег Ћустендила, града са много топлих, лековитих извора, који заправо и носи име Константина Дејановића јер је назив настао из речи „костен“ и „дил“ што на турском значи Константинова бања, затим градова Перник, Петрич и Мелник; а у Северној Македонији територију коју омеђују три града: Велес, Струмица и Штип.
Константин Дејановић Драгаш био је млађи син и после повлачења старијег брата Јована Драгаша у манастир, наставио је да влада овим поседима све до погибије у боју на Ровинама 1395. године.
Његова ћерка Јелена, која је била удата за византијског цара Манојла II Палеолога, довршила је изградњу храма и богато га даривала“, наставља причу отац Мардарије.
Иконостас и икона Катафиги
Осим иконостаса непроцењиве вредности који су Бугари однели из манастира крајем Првог светског рата, а који се данас налази у крипти цркве Александра Невског у Софији, ћерка Јелена је, као успомену на вољеног оца, овој светињи поклонила и двострану икону под називом „Катафиги“ што на грчком значи прибежиште.
Са једне стране је насликана Пресвета Богородица са Светим Јованом Богословом, а са друге стране Господ као Цар славе који седи на престолу, по Откровењу двојице старозаветних пророка Авакума и Језекиља. Ја сам је видео, величанствена је. Данас се налази у Археолошком музеју у Софији“, каже отац Мардарије.
Ћерка Константина Дејановића – Јелена Драгаш Палеологина, српска принцеза из рода Немањића и мајка последњих византијских царева, била је византијска царица пуних шездесет година. Пред крај живота се замонашила и добила име Ипомонија што је, према записима њених савременика, било име које јој је у потпуности одговарало јер на грчком значи постојаност и трпљење. Још за живота су је због доброчинстава називали „светом царицом“. Била је мајка која је сахранила седморо од десеторо деце. Као удовица је живела двадесет пет година и имала је значајан политички утицај на двору у Цариграду. Сахрањена је уз супруга у породичној гробници Палеолога, у царском манастиру Пантократор.
У Грчкој је канонизована као светитељка, а њене мошти се данас чувају у манастиру Светог Патапија у Лутракију на Пелопонезу“, каже отац Мардарије.
Сведочанстава о њеним богатим даривањима разних манастира има много, а љубав према овој светињи и богатство се види и данас у Погановском манастиру који је специфично живописан.
Мајсторство фрескописаца
Фреске у манастиру су сликане стотинак година после изградње. Пошто смо тад били под Турцима, морали смо да тражимо дозволу од њих да смемо да фрескопишемо па се осликавање зато тако одужило. Немамо податке о фрескописцима, али пошто су завршене 1499. године, знамо да су то били најбољи сликари тог времена јер је тада отприлике био врхунац византијског сликарства. Такве какве су биле тада, видимо их и данас“, каже отац Мардарије.
Са колико љубави, пажње али и озбиљности се приступало изградњи и осликавању светиње говори сваки милиметар овог храма, али две ствари посебно привлаче пажњу: два глатка камена медаљона са уклесаним именима ктитора, и палета коришћених боја приликом живописања манастира, која се налази иза певнице, у доњем делу десне апсиде, остављена за генерације које долазе и које ће бринути о манастиру.
А то како је он осликан најбоље је доживети јер је неописиво. Чини се да фреске у овој светињи, бисери сликарства, просто говоре, не само о умешности сликара већ и о духовности, и фрескописаца, и ктитора. Богате композиције приказују дане Христовог страдања, ликове апостола и српских светитеља. Највећи утисак оставља то што слике, осим што делују живо, изгледају као да су недавно сликане, а не у 15. веку.
Имали смо срећу да је овај манастир био удаљен од свих путева који су постојали у периоду градње манастира, а и касније. Тада су путеви ишли преко околних брда па је манастир био далеко од руке Турака који су њима пролазили, тако да је чудом и милошћу Божјом овај храм остао нетакнут што се и види. Толика лепота, толико благољепије. Види се да тадашњи владари нису штедели да би направили храм који су оставили као печат свог обитавања на земљи“, каже игуман.
Путовање ка божјем миру и чудесним благословима!
Прва велика обнова овог храма урађена је 1876. године, а друга је уследила скоро век касније када су од 1966-1974. године урађене рестаурација и конзервација.
У овој светињи, као и ван ње, осећа се специфична врста мира. Отац Мардарије то потврђује:
То је заиста нешто што, хвала Богу, ова светиња даје и чини да сви ми који живимо овде то и осећамо. Осећамо присуство Божје, и Духа Светога, наравно, али и самог Светог апостола Јована Богослова који је и патрон овог манастира, и који нас својим молитвама пред престолом Божјим закриљује и чува, и штити, и помаже свима нама. А наравно, и људи који дођу то осећају. Мени су причали: „Оче, како дођемо овде, како пређемо мост – такав мир осетимо…“
Због тога ова светиња има много посетилаца, како на дане јесење и пролећне храмовне славе, тако и ван њих.
Јесења слава нам је 9. октобра, на дан Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, а пролећна 21. маја.
Иначе нам је главна слава била јесења, али када сам ја дошао овде 2002. године, народ је почео да долази и на пролећни дан Светог Јована Богослова, а почели су и да се јављају људи који хоће да буду „кумови славе“.
Ја сам тадашњег владику нишког Иринеја, потоњег патријарха, питао за благослов да славимо и пролећну славу. Добили смо га и од тада обе славимо као храмовне.
И заиста дође доста народа, хвала Богу. Овде човек треба да се намери да дође, да издвоји време, али сама светиња и та љубав коју Свети Јован Богослов даје неизмерно, чине да људима то не представља никакав проблем. Било колико да су удаљени.
Долазе нам и преко лета, и у јесен, чак и кад није јака зима. Лети више, а у зимском периоду мање. Доста верника долази и из суседне Бугарске. И они су везани за ову светињу, и сигурно је да су осетили ту силу и благодат која их привлачи“, наставља причу отац Мардарије.
Оаза природе и духа
За смештај гостију који дођу да бораве овде, у оквиру манастирског комплекса постоји конак у моравском стилу, али отац Мардарије каже да, иако места нема много, сви гости буду смештени.
Братство овог манастира се, у окружењу у каквом се налази, и духовном, и природном, осим производњом свећа воштаница за Епархију нишку, бави и производњом разних мелема и препарата пошто су окружени планинама са лековитим биљем.
Ми не користимо хемију и надамо се да помажу људима“, скромно каже отац игуман.
И док кроз манастирску порту полако ходамо ка капији, отац Мардарије у необавезном разговору помиње омиљеног српског патријарха Павла који је овде служио Свету литургију на прослави 600. годишњице од оснивања манастира.
Као што рече наш, слободно можемо рећи Свети патријарх Павле: „Будимо људи, а бити човек и лако је, а и тешко“. Лако је кад хоћемо да слушамо јер је послушање темељ спасења. Кад уђемо у светињу, сам Господ зна шта нама треба и пре него што тражимо, али ето – тражи од нас да га за то замолимо. Као што дете тражи од родитеља, тако и ми треба молитвом да се обраћамо Господу, и да живимо како треба да живимо. Да будемо људи“, каже он.
Са том духовном поуком и позивом да опет дођемо, опраштамо се од оца Мардарија са осећајем посебне духовне узвишености и лакоће. А то и није тешко када сте разговарали са духовником и то на тлу такве светиње, а ван ње вам се поглед зауставља на величанственој лепоти нетакнуте природе и долини очаравајуће реке Јерме. Све то заједно је оно што посетиоце позива да се врате. И тај позив се памти као потреба да поново дођете, верујте ми на реч.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
