Манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице у Сукову налази се у близини истоименог села, удаљен је двадесетак километара од Пирота и на десној је обали реке Јерме која се недалеко одатле улива у Нишаву. Tо су информације које можете прочитати у било којој брошури или новинском тексту о овом храму и комплексу познатом као Суковски манастир. Оно што не можете јесте то какав осећај спокојства обузме човека када се нађе на тој лепој, равној обали лепотице Јерме која као да је бирала света места поред којих жели да протиче јер се десетак километара даље, тамо на њеној левој обали, налази још један бисер духовности, Погановски манастир.
Не можете ни да стекнете утисак како на очи и душу делује раскошно богатство црвенкастих, златножутих, бледозелених и топлих наранџастих нијанси које су пале на лишће густо пошумљеног брега, Царевог камена, који се као заштитник уздиже изнад главне цркве, капеле, два манастирска конака и уопште имања.
Мистична лепота на обалама Јерме
Богородичина црква је једноставно зидана грађевина од сивог тесаног камена и врућег креча, са три полукружне апсиде, уским лучним прозорима, кровом који прекрива обична ћерамида, а украшава ниско кубе са крстом на врху. Већ сам њен изглед говори да она није задужбина краљева из претходних векова или богатих ктитора из редова некадашње српске властеле. И сама та чињеница, док човек стоји испред ње, отвара нека врата у срцу јер она, упркос томе што не изгледа импозантно као неке друге, осваја на први поглед јер из ње, просто, зрачи љубав.
Тај утисак је први који делим са архимандритом Серафимом Мишићем, игуманом овог манастира који нас са дочекује са срдачним осмехом и поздравља као драге пријатеље које дуго није видео, мада се сусрећемо први пут. Иако у средњим годинама, игуман је младолик, отвореног лица којим владају спокој и осмех, а из крупних очију искри радост. Изгледа као човек који је у миру са собом и коме је Бог открио тајну како да сваки дан живота проведе у радости и љубави. А он то шири око себе док пролазимо кроз припрату пуну саксија са бујним разноврсним цвећем које заклања главна врата храма, склоњено са директног сунца да би се полако припремило за уношење током зиме.
Древни корени Суковског манастира
По предању, ова црква посвећена Успењу Пресвете Богородице саграђена је на темељима старије богомоље из ранијих векова“, почиње причу о светињи отац Серафим.
Претпоставља се да је богомоља на том месту постојала још у време Римљана, а неки извори наводе да је у турским пореским књигама описана црква која је била фрескописана 1606. године.
Овај манастир започет је 1857. године, а завршен две године касније, уз помоћ свештеника Јована Мадића крупачког и мештана овог краја. Храм нема посебног ктитора или дародавца већ је народни јер га је народ градио. Тада, у то време, тако диван манастир направити за само две године било је врло занимљиво, без посебних скела или технике какву данас имамо“, наставља отац Серафим.
Визије, реликвије и преображај Сали-бега
Име свештеника Јована Мадића одводи причу у правцу легенде о овом манастиру.
По предању, Пресвета Богородица се у више наврата у сну јављала чобанину Вељи из оближњег места. У исто време, исту визију је имао и месни свештеник Јован Мадић коме се Богородица такође јављала са поруком да дођу на ово место, у народу познато као „Црквиште“, да потраже стару цркву и, ако могу, да ту нешто учине.
Чобанин Веља је испричао оцу Јовану шта је сањао, а отац Јован му је рекао: „Дете моје, исту сам визију и ја имао“.
Дошли су до овог места на коме се данас налази манастир и ископали икону и кандило, тако да је то био знак да су на правом месту пошто су пронашли реликвије“, каже отац Серафим.
Ово земљиште је, иначе, било власништво Турчина Сали-бега из Пирота. Када су они почели да откривају хришћанске предмете, син Сали-бега, који се звао Емин, дошао је да види шта се дешава у њиховом имању и почео да се подсмева тим реликвијама и руга вери хришћанској.
То се дешавало више пута, а Емин је у кратком периоду добио неку врсту парализе, био је укочен и постајало му је све горе. Његов отац, Сали-бег, почео је да тражи помоћ лекара и да пита људе како да излечи сина, али лека није било. На крају се обратио месном свештенику рекавши му: „Оче Јоване, молим те, помози. Можда је мој син нешто допринео оним како се понео. Ако можеш код Бога да измолиш помоћ како би се мој син излечио.“
Наравно, отац Јован се помолио и бегов син се убрзо излечио од болести. Како каже предање, Сали-бег је у сарадњи са свештеником затим почео да тражи начин како би се та богомоља обновила. Он је од султана у Цариграду затражио ферман за изградњу цркве и добио га. Тада је био период турске владавине када се није могло радити без њихове дозволе. Када су је добили, Сали-бег је имање поклонио цркви и отишао са породицом да живи на другом месту. Тада је свештеник, отац Јован Мадић, покренуо акцију и храм је сазидан за две године. Фрескописан је 1869. године како стоји у натпису изнад врата.
Од чобанина Веље до фресака Старог завета
Чобанин Веља се касније овде замонашио и добио име Винијамин. Заједничка гробница овог монаха и попа Јована Мадића, оснивача обновљеног манастира, налази се са леве стране улаза у припрату.
Унутрашњост манастира који је у основи зидан у облику тролиста, са полукружним апсидама од којих је у источној олтар, а у северној и јужној су певнице, пространа је, а то истичу и четири стуба која држе конструкцију. Прво што пада у очи је да овде нема централне иконе. Постоје две које стоје са леве и десне стране и то је, према речима оца Серафима, пракса коју су са Свете Горе и манастира Хиландар коме је њихова келија припадала, донели руски монаси који су овде боравили између два светска рата, а која се и 70 година по њиховом одласку, одржала.
Зидови цркве су у потпуности осликани необичним композицијама фресака за које се, по једноставности којом су сликане, види да их нису радили чувени фрескописци. Прилично су старе и већ избледеле, и захтевају велику рестаурацију. Међутим, оно што је на њима приказано је то што заокупља пажњу. По свим зидовима насликане су сцене Страшног суда. Ту је апостол Петар који за праведнике откључава врата раја, али и ђаво који грешнике одводи у пакао.
Фреске са сликама из Старог завета су на горњим деловима зидова. Имамо спаљивање жртава, Светог Илију… Оне немају уметничку вредност, али имају вредност аутентичности и издвајају овај манастир са представама из Старог завета. Изнад десне певнице су знакови који подсећају на хороскопске знаке и почињу од насликаног пара риба. Ова композиција представља стварање света по месецима јер се верује да је Бог створио свет у месецу марту и да је он, заправо, први месец у години“, објашњава нам отац Серафим док разгледамо зидове.
У медаљонима на десној страни свода ситно, али сасвим читљиво, исписан је цео Символ вере, а у онима са леве стране је молитва Оченаш.
Ризница Суковског манастира – Руски конак
Овде постоје три аутентичне фреске. Једна је Свети мученик Христифор са коњском главом, затим Пресвета Богородица са крилима изнад које пише Покров Пресвете Богородице и трећа фреска је на своду, мада се она слабије види, а изнад ње пише Крунисање Богородице – Света Тројица. То је јако ретка фреска“, каже отац Серафим.
Фреска Светог мученика Христифора са коњском главом је врло ретка у нашим црквама, али се може видети и у Цркви Вазнесења Господњег у Горњем Матејевцу код Ниша.
Осим фресака, пажњу привлачи и предиван стари иконостас са златним дуборезом, украшен цветним орнаментима. Некада је имао три реда икона, али је трећи пао током Другог светског рата па су сада видљива два. У доњем реду су у овалним пољима приказане старозаветне сцене, а изнад њих новозаветне, апостоли и пророци. На царским дверима су приказане Благовести, а престона икона је Успење Пресвете Богородице којој је овај манастир и посвећен.
Отац Серафим истиче да је свако ко је боравио у овом манастиру оставио неки траг. Као први пример наводи петнаестак руских монаха Светогораца.
Они су овде направили капелу и конак који сада зовемо Руски конак. У његовом приземљу је продавница, а горе је зимска црква. Обе грађевине су веома старе и захтевају велику обнову“, каже игуман.
Руско братство је на месту пређашње звонаре из 1859. године подигло и нову, 1920. године.
Склониште оца Јустина Поповића
Такође је вредно поменути да је овде 1946. године накратко боравио и отац Јустин Поповић Врањски, Ћелијски, кријући се од тадашњих власти. Овде га је довео отац Василије Костић, потоњи епископ, пошто је он родом био одавде, и мало га штитио у манастиру. У том периоду отац Јустин Поповић је написао житија светих за месец фебруар и март, што и пише на крају ових књига.
Иако нико од мештана Сукова није знао да се отац Јустин налази у њиховом манастиру, власти су га овде ипак пронашле и ухапсиле.
Једина обнова овог манастира извршена је 1974. године и тада је поправљен само кров.
Приликом те рестаурације пронашли смо на стотине посуда од грнчарије окренутих наниже, потпуно празних. Оне су попуњавале шупљине, тако да кров лежи на лаганој испуни. Не знам да ли је то служило само као испуна или и у сврху акустике“, каже отац Серафим.
Сви предмети који су тада пронађени данас се могу видети у Музеју Понишавља у Пироту.
Промена славе и изградња новог конака
Док је кров реновиран, започета је изградња још једног конака са трпезаријом, јужно од цркве, која је завршена тек 2003. године.
Питам оца Серафима да ли је манастир одувек био мушки:
Није“, каже он.
Може да се каже да је био периодично мушки или женски, у зависности од околности. У периоду 1980-1990. био је женски и овде су биле монахиње, а од 2000. године је опет мушки.“
До извесних промена је дошло и откада је игуман Серафим са братством од десетак монаха 2006. године из манастира Прохор Пчињски дошао у Суково.
Пре нашег доласка, манастир је као главну славу славио Рођење Пресвете Богородице – Малу Госпојину 21. септембра. Она се славила од постања манастира. Који је разлог празновања те славе не зна се, али у храму изнад врата стоји натпис да је он посвећен Успењу Пресвете Богородице односно Великој Госпојини која се празнује 28. августа, тако да смо преиначили славу из Мале у Велику, али пошто је народ навикао да долази на Малу, сада славимо обе“, каже отац Серафим.
Сваке године имамо новог колачара или кума, како се то каже у овом крају, који припреми све што је потребно за славу: славски колач, жито и свећу. Такође, он тога дана прилаже и славски ручак. То је леп обичај да народ учествује и може нешто да приложи, а учини нешто и за здравље своје породице, и понесе Благослов Пресвете Богородице за целу годину.“
Више од духовног уточишта – Самоодрживост и производња
Повећање броја храмовних слава, међутим, није била једина новина.
Када смо пре 17 година дошли у Суково, ми смо почели са производњом поврћа. Поставили смо неколико пластеника са паприком, парадајзом, краставцем… Почели смо да обрађујемо и земљу и тренутно имамо двадесетак хектара земље и тридесетак крава. Имамо и мини млекару па производимо разне врсте сирева: бели и жути-качкаваљ, мекани, тврди, зрео, са зачинима и без, димљени. Наравно и „ђубек“, специјалитет из Пирота. Имамо и нешто живине, а производимо и нашу ракију траварицу, ликер од ораха, вино, мед, мелеме, препарате…“, објашњава отац Серафим.
Овај манастир производи и различите врсте мирисног тамјана и један је од највећих произвођача у земљи. Према речима оца Серафима, своје производе представљају и продају на Сајмовима, али и преко манастирског сајта.
Уз позив да дођемо на славу или и раније, на литургију која је недељом и великим празницима од осам сати, растајемо се уз срдачан поздрав и са нескривеном радошћу што смо неколико сати провели на светом месту са тако добрим човеком широке душе, толико отвореним и дружељубивим. Другачији и не би могао да служи у овој, од народа саграђеној и вољеној, светињи.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
