У нетакнутој природи, на шумовитим, зеленим падинама Бабичке горе удаљене седамнаест километара од Лесковца, међу столетним стаблима налазе се три велике светиње: манастир Свете Тројице код села Бабичко, а у близини села Јашуња чак две које су познате под заједничким именом „Јашуњски манастири“. У питању су цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице и Рођењу Светог Јована Претече.
У зеленом загрљају Бабичке Горе
Манастирски комплекс посвећен Светом Јовану на први поглед делује упечатљиво и ново, почев од велике, лучне дрвене капије, преко оградног зида, поплочане порте и свеже окреченог конака, летње трпезарије у продужетку, те пирга од 15 метара и вајата са једне, и звоника са друге стране дворишта.
Центар овог духовног уточишта је, заправо, у дну – уска црква чија се осликана припрата наткриљена тремом види још са капије. Сам храм је наизглед мањи од свега што га окружује, али привлачи снажно и тешко је скренути поглед са њега. Лепоту имања окупаног златним сунчевим зрацима додатно истичу плаветнило ведрог неба и зеленило околних брежуљака преко којих поглед несметано клизи па сте призором опијени већ на улазу у порту. И осећате спокојство јер у њој влада скоро свечана тишина кроз коју као да чујете како вас светиња позива да би вас прожела љубављу, а ако треба и намах исцелила.
Са мати Меланијом Бешић, настојатељицом овог манастира, срећемо се у гостинској соби конака чије зидове украшава предивним дверима старог иконостаса. Помажу јој двојица младих историчара из лесковачког Народног музеја, Ђорђе Митровић и Никола Петровић, који су ту да би нам испричали детаље из живота ове светиње. У разговору износим први утисак о цркви, а мати Меланија се ћутке осмехне и у очима јој сине радост. Драго јој је што светиња о којој брине тако утиче на посетиоце.
Тајне немањићких темеља и Кантакузинова заоставштина
Док идемо ка храму питам историчара Ђорђа Митровића да ли је истинита прича да је овај манастир подигнут на темељима немањићког из 13. века? Он каже да конкретних доказа о Немањићима нема, али да зидање цркава, за време владавине Турака, није било дозвољено мимо места претходних богомоља и да зато археолози сматрају да је овај храм подигнут на темељима старијег.
Што се тиче оснивања овог манастира, он је уско повезан са још једним сестринским из 1499. године, а то је манастир који је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, а који се налази на километар и по удаљености од овог“, почиње причу Митровић.
Историчари сматрају да су након убиства Јање Кантакузина, управника Новог Брда, те пљачке и расељавања становништва, његова удовица и снаје од синова дошле овде и основале тај први манастир 1499. године. Овај у коме се налазимо, посвећен Светом Јовану Крститељу, основао је 1517. године Андроник Кантакузин са браћом. Питање које побуђује пажњу јесте: одакле грчка породица Кантакузин овде? Заправо, за деспота Ђурђа Бранковића била је удата Ирина Кантакузина, у нашем народу позната као „Проклета Јерина“. Кантакузини су се након пада Цариграда 1453. године доселили у српску деспотовину, у ове крајеве, и ово је била, да тако кажем, њихова баштина.“
Фреске цркве Светог Јована Претече
Црква Светог Јована Претече подигнута је као невелика једнобродна грађевина чији је олтар смештен у полукружној апсиди. Први пут је живописана 1524. године руком уметника Петра из Софије. Фреске одишу префињеношћу и аутентичношћу израза. Она која овај манастир издваја од других, налази се на своду средишњег дела цркве и представља троделну композицију која симболизује јединство Светог Тројства: Оца, Сина и Светог Духа. На све три фреске лик је исти. На првој, најближој вратима храма, представљен је Свети Дух, на средишњој је Исус Христ у годинама пред страдање, а на последњој која се налази изнад иконостаса и делом олтара, насликан је човек у позним годинама, са дугом косом и брадом.
Бог Отац је на тај начин представљен услед недостатка иконографије јер је он и ван времена и ван простора, и може да узме било који облик па је сасвим логично да се визуелно може повезати са представом свог сина Исуса Христа. У средишту композиције је сам Исус Христ, а испред њега је Свети Дух који је представљен као човек са крилима“, објашњава историчар Митровић.
Докази да је фрескописац сликао Бога Оца налазе се на самој фресци.
Иза представе Бога Оца можемо да видимо нешто што у јудаизму зову Давидовом звездом, а хришћанство је настало из јудаизма па самим тим повезујемо и Бога Оца са старијом граном хришћанства. Такође, иза те представе видимо и већи број крила, а сви знамо да престо Бога Оца подржавају херувими који имају по четири крила“, каже Митровић.
Црквени зидови су осликани сценама из Старог и Новог завета, Христовог страдања, Богородичног акатиста и живота храмовног светитеља Јована Крститеља. На западном зиду, изнад улазних врата, налазе се фреске Пресвете Богородице, Свете Недеље, свете Петке и других светитељки што је, према Митровићевим речима, реткост у манастиру који је од свог настанка био мушки.
Испод тих фресака видљива су и два оригинална ктиторска натписа из 1517. године. Један доказује зидање манастира у току владавине султана Селима Првог и задужбинарство Андроника Кантакузина и браће, а други је из периода фрескописања наоса 1524. године, у време султана Сулејмана Величанственог.
Постоје још два слична која потврђују 1583. као годину осликавања припрате, када је представом Страшног суда, Другог доласка Христовог и ликом Светог Јована Претече у лунети изнад улаза, фрескописан и њен спољни зид, заштићен тада дограђеним дрвеним тремом.
Непрекидна борба за очување храма
Овај храм је за време османске власти више пута био рушен и паљен, али је увек био изнова подизан и поправљан. Током 1693. године у потпуности је обновљен, промењена је кровна конструкција, а поп Живко и извесни Роман били су ктитори новог фрескописа којим је стари у потпуности прекривен. Светиња је након тога опет страдала током устанака и српско-турских ратова.
После ослобођења од Турака 1877. године је опет поправљена, а живопис су 1902. године обновили фрескописци из Велеса, отац Јаков и син Ђорђе.
Након Октобарске револуције, из царске Русије и у овај, као и у сестрински манастир, стиже велики број монаха и монахиња када почиње духовна и материјална обнова светиња.
Интересантно је и то да су у време Другог светског рата овде боравили комунисти, партизански борци, што је иронична прича јер они, као што знамо, нису били наклоњени вери“, каже Митровић.
Јашуњским манастирима је, према подацима из монографије о овим храмовима, 31.01.1946. године одузета готово целокупна имовина: 135 хектара шуме и земље.
Мештани Јашуње одбили су да присвоје делове манастирских имања које им је држава понудила, што је одлука на коју су њихови потомци и данас поносни“, каже Митровић.
Живот у манастиру Светог Јована престаје са смрћу последњег руског монаха Јоасафа 1956. године.
Археолошка истраживања у манастиру Светог Јована
Археолошка ископавања у црквеној порти обављена су у више наврата: 1973. године, у периоду 1986-1988. године и најобухватнија 2006. године, када се са јеромонахом Јоаникијем обнавља монашки живот у манастиру, а лесковачки Народни музеј са Археолошким институтом из Београда наставља истраживање.
Према резултатима археолога објављеним на званичном сајту Града Лесковца, током тог ископавања у манастирском дворишту су откривени слојеви из 4. и 5. века, пронађен је велики број фрагмената кухињске керамике и неколико бронзаних новчића на основу којих је идентификован период. Такође су откривени остаци конака из времена оснивања манастира почетком 16. века, као и из првих 150 година његовог живота. О томе, између осталог, сведоче и средњовековни оловни печат и дубровачки новац из 17. века. Најмлађи слојеви потичу с краја 18. и из 19. века. После ископавања завршени су и архитектонски и конзерваторски радови на фрескама.
Прослава пола миленијума манастира Светог Јована Претече
Да би ова светиња прославу пола миленијума постојања 2017. године дочекала у пуном сјају, последња обнова манастирског комплекса трајала је пуних 11 година. Током тог периода црква је добила нови иконостас, направљени су потпорни зидови и оградни око имања, а на местима пређашњих подигнути нови звоник и пирг. Конак је дограђен, а двориште поплочано.
Историчар Митровић истиче да велику заслугу за тако опсежну реконструкцију има, првенствено, јеромонах Јоаникије који је из манастира Гргетег на Фрушкој гори, дошао у светињу о којој је пет деценија бринуо само Свети Јован Крститељ.
Затекао је оронуо храм и конак у рушевном стању па је уз огромно лично залагање, помоћ цркве, подршку града Лесковца и донације добротвора започео обнову. Уз помоћ јапанске владе и Мићитакија Сузукија, професора уметности из Јапана који је православље примио у Хиландару у коме је радио на обнови живописа, стручњаци су пажљивим скидањем боја са зидова открили оригиналне фреске из 1524. године које данас, очишћене и конзервиране, опет красе зидове храма.
О скоро испосничком животу игумана Јоаникија, човека са градитељским даром, сведочи и мати Меланија која каже да је он две године живео у камп-приколици, а воду доносио са оближње реке јер манастир није имао ни воду ни струју. Уз помоћ мештана је из темеља подигао нови конак од преко триста квадрата, са владичанском собом, келијом, кухињом, двема трпезаријама и свечаном салом.
Данас манастир Светог Јована Претече, у коме су три патријарха у различитим вековима служила Свете литургије, а који је посетио и један српски краљ, Милан Обреновић, који му је поклонио звоно, изгледа као Божја кућа о којој се брине са много љубави и поштовања.
Духовно уточиште у Јашуњском манастиру – Чувени сабор на Ивањдан!
Мати Меланија нас уводи и у зимску цркву која, зидова обложених дрветом светле боје, одаје утисак топлине и добродошлице који се преноси и на трпезарију у коју прелазимо да бисмо попили кафу и средили утиске пошто су наши саговорници историчари, Ђорђе Митровић и Никола Петровић који је истицао детаље које треба забележити камером, отишли. Са њом разговарамо о разлици у начину живота овде и у манастиру Грачаница из којег је дошла 2020. године, али и о милозвучном појању коме подучава младе који долазе на литургију. Мати Меланија уз осмех каже да се много труде и да су све бољи.
Приликом опраштања нас позива да дођемо на храмовну славу 7. јула, на Ивањдан, јер је тада, каже, надалеко чувени сабор који се одржавао и када је манастир био без монаштва јер је он место саборности људи из овог краја.
Народ је тај који је сачувао обе цркве“, каже она.
Значај Јашуњских манастира препознала је и држава која их је 1986. године, заједно са природним амбијентом у коме се налазе, због историјских, уметничких и археолошких вредности заштитила као споменике културе од великог значаја.
Мир у души је оно што човек понесе са овог места. И понос што живи у земљи која поседује такве светиње, јер оне о нама говоре више од свих историјских књига. У сувопарним текстовима се не осећа душа светог места, шапат молитви уткан у његове камене зидове и фреске, нити љубав којом оно зрачи. Љубав светитеља Јована Претече, али и она којом су своју цркву вековима обасипале генерације наших предака, упорно је изнова градећи и не предајући је непријатељу и забораву.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
