Прича се да је стари Лесковац био на месту где су данас рушевине код села Доње Копашнице. Међутим, на горњој Медвеђи сам чуо да су становници тамошњег града Дибочице (тачније: Глубочнице) бежећи испред Турака основали на Морави град с истим именом, који је тек доцније због густог лесковог грмља у његовој околини добио име „Лесковица“.
Три моста повезују делове града кроз који тече Ветерница и у којем минарета и кровови конака надвисују тамно дрвеће и подсећају на некадашњу владавину Турака. О њој би имао много шта да каже и Хисар, 350 m високо брдо са замком на левој обали реке.
У средњовековно време град је био више пута у рукама Бугара и Византије, док га цар Манојло није, заједно с његовом околином, уступио Стефану Немањи, и отада је цела та област делила судбину српске државе. Сегединским мировним уговором (1444.) дат је српском деспоту Ђурђу Бранковићу, али Лесковац је 1455-те, после низа победа Полумесеца, трајно прикључен султановом царству.
Кад се Србија 1877. године придружила руској акцији и кад су се прве њене колоне приближиле Лесковцу, његови имућнији муслимани су побегли у Врање и друге градове косовског вилајета.
Борећи се огорчено, обе стране претрпеле су тешке губитке. Ту је 3. јануара 1878. пао Владимир Раденковић, вођ устанка. С њим су изгинули многи храбри борци за ослобођење родне груде, који су својом жртвом сачували од пожара и пљачке Лесковац, у коме се већ од 23. децембра 1877. налазио један малобројан одред српске војске.
Довољна је била једна деценија да се овај град готово сасвим отресе својих ранијих турских обележја.
Железничка пруга која Лесковац повезује с Нишем и Врањем добија све већи значај. Срез извози значајну количину жита, вина, воћа и других пољопривредних производа. Међутим, на првом месту стоји промет конопље и ужарије. Без претеривања се може рећи: Лесковац и његова околина живе од гајења конопље. Лесковачка важи као најбоља у целом Поморављу и Топлици, јер биљка израста овде и до 3,5 m висине.
У Лесковцу има више од 400 прерађивача конопље и ужара, 3 ткача ланеног платна и 3 мутавџије. У свакој кући и испред ње, у периферијским четвртима града, зврје точкови и точкићи; човеку се чини да се нашао у некој огромној фабрици ужади. Чувене су лесковачке бисаге, вунени покровци за коње, ћебад итд. Лесковачке жене су веште у ткању као вело танког памучног платна са разним шарама од уткане свиле, коју такође саме упредају и ти производи имају добру прођу и добро се плаћају.
Од Лесковца уз Ветерницу ка Врању, преко Масуричког поља у област Власине
Са најпријатнијим утисцима кренуо сам 9. септембра у друштву окружног инжењера Бартоша из Лесковца на пут према Врању.
Села око Лесковца су већином збијеног типа. У Трњану, Пресечини и Шајиновцу, кроз које смо на свом путу прошли после Рудара, куће стоје једна до друге. У Стројковцу, удаљеном 11 km од вароши, посетио сам прву српску фабрику гајтана. Жене преду вуну зими, а затим кроз бојаџиницу, која годишње преради по 200 kg индига, одлази на једноставне и веома практичне мале ротационе апарате. У фабрици гајтана основаној 1889. у суседном Вучју ради 24 радника са 110 вретена.
Прошли смо поред једне пристојне механе, која лежи мало изнад пута, па смо уз поток, који покреће већи број воденица, преко Накривња продужили према Чукљенику. Ту се завршава благо усталасани терен који се од Стројковца простире на југоисток, а почињу шумовити огранци готово 1200m високе Влаине.
На повратку преко Накривња видео сам на источним брежуљцим последње веће винограде југозападне Србије, тамо где је земљиште равније, берба кукуруза је била већ у пуном јеку, а само бундеве, које су овде-онде биле посејане у кукурузу, остајале су и даље на њивама да би потпуно сазреле. Сад се терен опет постепено дизао према југу и све више је било шуме, и то добре. Прешли смо дубоку Селску увалу стигли у значајно и занимљиво Вучје на истоименом потоку.
Између стрмих, високих литица, дивних падина под шумом свеже зелених пропланака пробија се Вучанска река, покрећући 18 воденица и 2 ваљарице, и у безбројним каскадама сручује се ка дубоком Дев-казану (Ђавољем котлу), окруженом живописним стенама коме јата рибица као да се надмећу у хитрини и окретности.
Мало даље према југоистоку кристално бистра Вучанска река образује диван водопад обрушавајући се са истуреног стрмог Рамног камена на 1034m високој Кити.
Од Скобаљићеве црквице врлетна стаза води на југозапад ка његовој „кули”, која лежи 300 m више. То је „кула” у којој је по народном предању боравио опевани јунак Никола Скобаљић.
Од Вучја до куле води левом обалом један бољи пут, који је у римско време, долином горње Ветернице ишао за Врање.
Код воденице у Буковој Глави, која се као и Горина, Брза и Вучје налази на излазу једног теснаца, напустили смо широку равницу која се недалеко одатле јако сужава. Њен мало кривудави наставак према југу напустили смо тек следећег дана, непосредно пред Врањем. Један километар на север од Букове Главе лежи село Мирошевце, код кога су Срби 1878. разбили арнаутске банде које су биле пошле да пљачкају Лесковац.
У Вини првом селу у горњем току Ветернице, дочекани смо врло предусретљиво. Следећег јутра смо још једном прегазили Ветерницу и путем од Вине преко Барја, Гагинца и Мијовца, који још није унесен у српске карте, стигли смо кроз поменути теснац на десној обали речице на вододелницу и затим се спустили у Градњу (570m). У сваком случају, била је то стратегијски важна тачка, јер је ту директни планински пут од Гњилана ка Морави који је прелазио преко Ветернице.
Код тог села нова траса у оштрој источној кривини улази уз Језерски поток у клисуру, кроз коју смо између 987m високог Гоча и 100m виших Ширина, преко само мало нижег села Ђубришта, ушли у Врањску котлину.
Овим путем од Лесковца до Врања прошао је пре 230 година енглески лекар Едвард Браун, једини истраживач који је пре мене био у области горње Ветернице. Он је Ветерницу назвао мезијским Меандром, јер је „за дванаест часова путовања морао деведесет пута (!) да прелази преко ове реке”…
Извод из IX главе: Путописац Феликс Каниц у Вучју и околини
(Felix Kanitz: Das Königreich Serbien und das Serbenvolk, band I i II, Liepzig 1904. i 1909.)
