На левој обали реке Топлице, у месту у Повељи књегиње Милице 1395. године названим градом Светог Прокопија због моштију светитеља које су у њему боравиле, западним зидом ослоњена на падину брда и некадашњег средњевековног утврђења Хисар, налази се градска црква Светог великомученика Прокопија. После Цркве Светог Петра и Павла код Новог Пазара, ово је најстарија црква у Србији. Спомеником културе од великог значаја проглашена је 1983. године. О њеној богатој историји дугој скоро 11. векова разговарали смо са протојерејем Николом Илићем, старешином ове светиње у Прокупљу.
Храм Светог Прокопија је из 10. века. По предању, најстарији део који је сачуван, саграђен је 934. године у византијском стилу налик храму Свете Софије у Охриду. Црква је била тробродна базилика са куполом, а њен под је био доста нижи него што је то сада случај“, каже отац Никола.
С обзиром на велику старост светиње, о њој не постоје писани трагови из времена подизања. У народном сећању остала је прича да је црква првобитно била посвећена Пресветој Богородици.
Изнад садашње хорске галерије, где је некада био улаз у храм, постоји једна фреска из 19. века којом је представљен догађај Покрова Пресвете Богородице“, упознаје нас са животом ове светиње отац Никола.
По истом предању, храм је био посвећен Мајци Божјој све до 1386. године када су Османлије освојиле Ниш, а Срби тога времена велику светињу која се чувала у нишкој катедралној цркви, мошти Светог великомученика Прокопија, пренеле овде, у град на Топлици. Војвода Југ Богдан који је столовао у Прокупљу сазидао је гробницу коју је маскирао да непријатељи не би препознали тај део храма, и у темеље цркве похранио и мошти Светог Прокопија који је пострадао 303. године од цара Диоклецијана. Он је, иначе, био војвода римске војске преобраћен у хришћанство који се звао Неаније, коме се Господ на путу за Египат јавио, крстио га и дао му име Прокопије.“
Мошти светитеља остале су у овом храму све до велике сеобе Срба 1690. године, када већи део житеља овога краја напушта своје домове и одлази ка северу. Из страха да Турци не пронађу мошти Светог Прокопија, заштитника града, црквени оци доносе одлуку о њиховом новом пресељењу.
Последњи топлички епископ Стефан Штибица однео је мошти одавде у Сент Андреју, а потом су се оне, све до 1942. године, налазиле у манастиру на Фрушког Гори одакле су их, највероватније, усташе однеле, и о њима се више ништа не зна“, каже отац Никола.
Рушења и обнове храма
Црква Светог Прокопија је, према речима њеног старешине, током своје дуге историје делила трагичну судбину српског народа. Храм је више пута рушен и паљен, али увек обнављан што је допринело и његовом данашњем изгледу који се разликује од првобитног.
Осим гробнице из 14. века са јужне стране, састављене од три просторије са сводовима, средином 19. века на централни део цркве, са северне стране, дозидани су још један брод са крстионицом, део који је данас познат као туторско одељење, и припрата, док је већи звоник подигнут почетком 20. века. Оригинална тробродна црква из 10. века данас је петобродна базилика са три апсиде на истоку, у коју се улази са северне стране.
Најстарије сликарство у овом храму потиче из 11. века. То је фрагмент фресака које припадају стилу такозваног „комненског“ сликарства док се на једном зиду у доњем делу цркве налази део фресака из 14. века. Изнад нас је свод који је подигнут у 18. веку, а осликан у 19. када и иконостас који потиче из 1847. године и дело је уметника Косте Накице родом из Велеса, који се потписао испод престоне Христове иконе“, каже отац Никола.
Тајна породичног блага – мошти Светог Ђорђа
Оно што ову цркву издваја од других јесте чињеница да је она, током времена, добила на чување мошти још једног светитеља које су и данас у њој.
Мошти Светог великомученика Георгија победоносца дошле су у наш храм 1880. године“, наставља да износи необичне детаље из живота ове светиње отац Никола.
То је велики део моштију који се чувао у манастиру Ђурђеви Ступови и пошто је манастир опустео 1689. године, породица Пешић је чувала ту светињу и преносила је са колена на колено. Када су се преселили овде у Топлицу, донели су и мошти и предали их цркви 1880. године. Хвала Богу, пре неколико година смо почели да градимо и нови храм, по завету наших предака из 1934. године. Тада су краљ Александар Карађорђевић и патријарх Варнава били у Прокупљу поводом прославе хиљадугодишњице постојања ове цркве. Донета је одлука да буде подигнут нови храм који ће бити посвећен Светом великомученику Георгију у коме ће се његове мошти чувати.“
Први параклис Свете Анастасије у Србији – у цркви у Прокупљу
Ова црква богате историје однедавно има и део посвећен Светој Анастасији, мајци Светог Саве.
У туторском одељењу нашег храма саградили смо параклис који је посвећен Преподобној Анастасији Српској. То није случајно, зато што се у Куршумлији налази манастир Пресвете Богородице који је једна од прве две задужбине Стефана Немање, а у коме се Света Анастасија замонашила, била игуманија и вероватно уснула у Господу“, каже наш саговорник.
И то је нешто најмање што смо ми могли да учинимо. Ми смо први храм, тачније имамо први параклис у Србији који је посвећен Светој Анастасији, а што је мало неправедно и грех нашег народа према мајци Светог Саве. Иначе, први храм у Српској православној цркви уопште на свету, налази се у Аризони у Америци. Монахиње које припадају нашој цркви, српској епархији западноевропској, пореклом Американке, одлучиле су да направе цркву која ће бити посвећена мајци Светог Саве.
Не смемо да заборављамо те свете жене, поготову мајку Светог Саве јер захваљујући мајкама ми имамо велике људе. Жена је највећа светиња. Бог је одлучио да се преко жене роди овај свет, и да се све заснива на једној жени. И за Свету цркву се каже да је мајка свих нас.“
Како је Југ Богданова црква постала Латинска?
Недалеко од цркве Светог Прокопија налази се још једна, позната као Југ Богданова или Латинска. Потиче из 14. века и отац Никола каже да је сазидана из тачно одређеног разлога.
Пошто доласком моштију Светог Прокопија ова црква бива посвећена њему, да се претходна слава не би угасила, војвода Југ Богдан на 200 метара одавде зида још један храм који посвећује дану Покрова Пресвете Богородице“, каже отац Никола.
Назив „Латинска црква“ овај храм, који још увек има делове оригиналних фресака који чекају рестаурацију и конзервацију, добија у периоду када област Топлице населе колоније дубровачких трговаца.
Топлица се налази на самом некадашњем путу Виа Милитарис који је спајао источно и западно Римско царство. Најкраћи трговачки пут који је полазио из Цариграда, ишао је преко Софије и Ниша, па овде кроз Топлицу, а затим преко Липљана до Драча. Овај део града у коме се налазе оба храма назива се „Царина“ јер је ту била велика насеобина трговаца Дубровчана који су овде живели и трговали, а крај је био јако богат и развијен.
Касније, у 17. и 18. веку, турске власти су дозволиле Латинима да врше своја богослужења у мањој цркви и зато је за њу остао и тај назив „Латинска“, мада мислим да није мудро тако називати нашу светињу јер је то је српска православна црква окренута ка истоку“, каже наш саговорник.
У Прокупљу се слави током читаве године
С обзиром на богату и разноврсну историју ова два храма, питам свештеника колико слава током године прослављају.
Слава храма је дан Светог Прокопија који је у исто време и слава града Прокупља 21. јула. Постоји пуно духовних и културних дешавања тих дана у граду. На дан Покрова 14. октобра служимо Свету литургију у цркви Пресвете Богородице, као и о осталим Богородичиним празницима.
Имамо и заветну литију која је стара, то је први дан Духова, Света Тројица. Имамо и запис-дрво.
Однедавно, овде славимо и празник Свете Анастасије 4. јула. Даће Бог да и у новом храму Светог Ђорђа славимо. Сада два пута годишње тамо служимо Свету литургију, на Ђурђевдан и дан Преноса моштију 16. новембра.
Да поменемо и то да је у кругу наше болнице пре неколико година управа саградила једну малу цркву која је посвећена Светим бесребреницима Козми и Дамјану. Тада лекари дођу на Свету литургију, пресечемо славски колач и помолимо се Богу. Ето, можемо да се похвалимо великим бројем слава“, каже отац Никола.
Из Прокупља одлазимо богатији за још једно искуство које је речима тешко дочарати. То како се човек осећа када борави у цркви старијој од једног миленијума или какав је доживљај ући у ниску и уску скривницу-гробницу у којој су некада почивале мошти Светог Прокопија, немогуће је верно описати.
Како пренети осећај благодати која влада овим храмом, нарочито док стојите пред кивотом са моштима Светог Ђорђа који га сада штите? То треба лично доживети. И посетити ову светињу, обичног дана или за време неке од светковина којих у Прокупљу има током читаве године.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
