Када у разговору, на случајно поменуто име села Горњи Матејевац у близини Ниша, саговорник каже да тамо сваки сокак води до неке цркве, то пробуди радозналост у човеку. Да ли се шали или у том сажетом опису има зрнца истине? Колико је то село и колико цркава има? И зашто га прати такво предање? Одговоре на ова питања потражили смо у самом селу, десетак километара североисточно од града.
Претеривање у причи је једна од општепознатих одлика српског народа, али овога пута – оно није велико. То нам је потврдио и протојереј Иван Симић са којим смо разговарали, иначе парох горњоматејевачки. Осмехнуо се на питање о сокацима која излазе на црквена дворишта и открио да се на простору села Горњи и Доњи Матејевац, које дели само један километар, налази пет цркава и један манастир. Неке од ових светиња проглашене су споменицима културе од великог значаја.
У Доњем Матејевцу мештани одлазе у храмове Свете Петке и Светог архангела Михаила, док у Горњем, за разговор са Богом, али и оцем Иваном као свештеником, најчешће долазе у парохијску цркву Вазнесења Господњег. У селу постоји још и црква Светих апостола Петра и Павла чији настанак прати занимљива прича. Затим се, на мање од километар удаљености од Горњег Матејевца, усамљена на брду Метох налази још једна светиња, Црква Свете Тројице познатија као Латинска црква, а на мање од два километра је и Манастир Светог Јована.
Тајне матејевачких цркава
О настанку и значају оволиког броја светиња за житеље овог краја, са оцем Иваном разговарамо у парохијској цркви, уској, невеликој грађевини, али снажној по првом утиску који оставља својим византијскоплавим зидовима, занимљивим фрескама и необичној енергији која се у њој осећа, а подсећа на мешавину љубави и пркоса.
Матејевчани су поносни на то што се на подручју њихових села налази толико цркава, а често се и хвале тиме да је Горњи Матејевац некада имао више цркава него сам град Ниш“, каже протојереј на почетку разговора и одмах објашњава зашто је парохијски храм Вазнесења Господњег, по структури једнобродна базилика, омање здање.
У време своје владавине, Турци у указима нису дозвољавали куполе на хришћанским црквама да не би штрчале и издалека биле уочљиве. Из тог разлога су у многим српским селима оне скромних димензија.“
Према постојећим подацима, црква Вазнесења Господњег сазидана је 1838. године, на темељима старе цркве, и исте године је освећена. Турци су је, међутим, само три године касније, 1841. године, до темеља спалили због учешћа мештана у Милојевој и Срндаковој буни која је избила у суседном селу, Каменици. Реч је о једном од три најзначајнија српска устанка против турске власти у 19. веку на територији данашње јужне Србије.
Фреске као приче
Међутим, мештани, вредни и марљиви људи, врло брзо су обновили своју светињу да би 1842. године поново била освећена и од тада је овом облику у којем је и данас. Фреске су у стилу зографске школе која има упечатљиви стил фрескописања. Кажу да су осликане 1870. и то јако брзо, за пар година. Ова је црква аутентична по тим фрескама, а свака црква се и разликује по стилу којим су је фрескописци осликали“, објашњава и скреће нам пажњу на две фреске по којима се ова светиња разликује од других.
Прва је фреска Милоша Обилића, који званично у нашој цркви није проглашен светитељем. Међутим, пошто је он био борац за слободу српског народа, а црква је обновљена и фрескописана после Милојеве и Срндакове буне, то вероватно има везе са тим да су фрескописци хтели да и у цркви прикажу тежњу српског народа за слободом.“
Друга необична фреска приказује Светог Христифора, великомученика и по предању великог чудотворца, који је насликан као младић са телом човека, а главом у облику коњске главе.
Као млад човек он је, кажу, био много леп. и да не би долазио у искушења молио је Господа да му дâ коњску главу да би га тиме поружнео и спасио даљих искушења. Кажу да му је Господ услишио молбу и да се његова глава полако преобразила у коњску. Можда оваквих фресака има још пар у Србији“, додаје протојереј и на запажање да су фреске прилично очуване, иако баш та која приказује Милоша Обилића није у потпуности видљива због чађи од свећа, објашњава разлику између сликања светитеља у нашим и византијским богомољама.
У нашим црквама светитељи се сликају са ореолима око главе, али у старим византијским црквама, изворним, из трећег и четвртог века, та светлост према светитељима иде одозго са неба. То је велика разлика. Зашто? Зато што сâм по себи светитељ није свет зато што свим силама покушава да се приближи Богу“, каже отац Иван.
Задњу реч о томе ко ће бити светитељ доноси Господ Бог, и зато та светлост ка светитељима иде са неба.“
Снови бака Стане као божји гласници
Са приче о небеској светлости прелазимо на други облик општења Бога са људима, и то кроз снове, јер је друга црква у Горњем Матејевцу, посвећена Светим апостолима Петру и Павлу, по предању настала управо захваљујући једном таквом сну.
Постоји прича да је мештанка, бака Стана, 1913. године, по Божјој промисли, имала сновиђење где треба да се копа да би се пронашло место некадашње цркве“, каже отац Иван.
Када су почели да копају, заиста су и пронашли темеље. Одобрење Министарства за грађевину и пројекат цркве, који се чувају у архиви цркве, потичу из 1935. године. Темељи су сазидани 1937. године, али је Други светски рат спречио даљу изградњу. Црква је сазидана тек у периоду од 2000.-2005. године.“
Иако завршен, овај храм је на освећење чекао више од деценије. На дан Светих апостола Петра и Павла 2022. године, осветио га је владика нишки, Господин Арсеније.
Саборност и традиција Горњег Матејевца
Разговор о бројним светињама у парохији неминовно намеће питање вере и саборности. Да ли су и у којој мери присутне у ужурбаним временима у којима живимо? Отац Иван поносно каже да су парохијска црква и двориште на дан славе, четрдесетог дана после Ускрса, мали да приме све мештане, Нишлије и туристе који су се упутили у Горњи Матејевац баш тим поводом, јер је тада велика сеоска литија која, после литургије, полази из парохијског храма, пролази поред цркве Светих апостола Петра и Павла, затим Цркве Свете Тројице на брду Метох, да би се вратила до полазишне, Вазнесењске цркве.
Пошто је ово прича о селу у којем, ако не баш сваки, оно већи број сокака излази на неку цркву, немогуће ју је завршити овде. У следећем тексту водимо вас до једног од најстаријих и најзагонетнијих храмова у Србији, до Цркве Свете Тројице познате као Латинска црква, али и до манастира Светог Јована, сигурно ушушканог у наручје планина изнад Горњег Матејевца.
Пише: Бека Митић Ристић
Слово југа Дигитал
