За четири часа хода, час преко неприступачних планина, час преко чудесно плодних али опустошелих долина, стигох у равницу код Ниша, последњег турског града, скоро на самој граници са Србијом. Једно пола сата, на коњу, ишао сам испред каравана. Сунце је пекло. На отприлике једну миљу од вароши угледах широку белу кулу која се уздизала усред равнице блистајући се као пароски мермер. Стаза ме је водила к њој. Приђох јој ближе, и пошто сам једном турском дечаку који ме је пратио дао да причува коња, седох у хлад куле да се мало одморим, да мало одспавам.
Тек што сам сео, дигох очи према споменику који ми је правио сенку и видех да су његови зидови, за које ми се чинило да су од мермера или од белог камена, начињени од људских лобања, поређаних у равномерне слојеве. Ове лобање и ова људска лица огуљена и побелела од кише и сунца, облепљена са мало песка и креча образовала су славолук који ме је штитио (од сунца). Могло их је бити петнаест до двадесет хиљада. На некима је још преостала коса лепршала на ветру као лишај и маховина.
Јак и свеж поветарац дувао је са планине, продирао у многобројне шупљине глава, лица и лобања и (у некима) изазивао тужно и болно цвиљење. Није било никога да ми објасни какав је то варварски споменик. Дечак, који је два коња држао за узде, играо се парчићима лобања који су у подножју Куле пали у прашину. Толико сам био скрхан од умора, врућине и сна да заспах наслоњен на те зидове од одрубљених глава.
Пошто сам се пробудио, нашао сам се окружен караваном и мноштвом турских коњаника приспелих из Ниша да би нас пратили приликом нашег уласка у варош. Рекоше ми да су то лобање петнаест хиљада од паше побијених Срба у последњем устанку (за слободу) Србије. Ова равница је била место погибије тих племенитих побуњеника, а овај споменик њихова гробница. Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен-темељац независности њихове отаџбине.
Србија, у коју смо ступали, сад је слободна, па је планински ветар од куле Срба палих за своју земљу мамио песму слободе и славе!
Ускоро ће у рукама Срба бити и сам Ниш. Нека чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили.
Ниш подсећа на Софију и нема ничег посебног. У њему проводимо један дан.
После Ниша човек доспева међу лепе планине и у шумски океан Србије. Ове прашуме се пружају свуда докле око сеже, повлачећи се само пред кривудавим широким друмом који је изградио кнез Милош, независни поглавар Србије…
Ристо Лаиновић: „Алфонс де Ламартин – Од Ниша до Београда“
