У августу 2025. навршава се тачно 1700 година од завршетка Првог васељенског сабора, који је одржан од маја до августа 325. године у античком граду Никеји, на иницијативу цара Константина Великог.
Цар Константин I Велики постао је први владар који је престао да прогони хришћане, а 313. године Миланским едиктом је успоставио слободу вероисповести, којим је хришћанство изједначено са свим осталим религијама у правима. Едиктом је хришћанима враћена и имовина конфискована за време цара Диоклецијана. У настојању да одржи јединство цркве широм царства, Константин је настојао да реши спорове између хришћанских покрета. Oслободио је цркве и свештенство пореза и јавних дажбина, a 321. године потврдио је право цркава да поседују некретнине. На крају, од септембра 324. године Константин је постао једини цар Римског царства.
Тада је цар Константин схватио да постоји још важних питања која захтевају озбиљан приступ његовом решавању и као резултат тога, донета је одлука о одржавању Васељенског сабора, 325. године у Никеји у Витинији (римска провинција на северозападу Мале Азије).
Сабор је сазван како би се разрешила контроверза изазвана учењем александријског свештеника Арија, који је сматрао да је Христос створен у времену и да није превечни Син Божји, једнак по суштини Богу Оцу. Овај спор дубоко је поделио Цркву и изазвао један од највећих изазова у раном хришћанству.
Међу главним достигнућима сабора било је утврђивање догме о божанској природи Бога Сина и његовом односу према Богу Оцу, као и усвајање Никејског симбола вере, који је постао темељ хришћанског веровања. Сабор је одредио и начин израчунавања датума Васкрса и прописао двадесет канона који су уредили бројна питања црквеног живота.
За почетак Ускрса широм царства, одлучено је да се слави прве недеље после првог пуног месеца, који се не дешава пре дана пролећне равнодневице, а овај начин одрећивања празника с епоштује и данас.
Интересантно је напоменути да записник Првог Никејског сабора није сачуван. Одлуке донете на овом Сабору познате су из каснијих извора, укључујући и акте наредних Васељенских сабора.
Међутим, значај Никејског сабора траје до данас. Он је тада ујединио Цркву у вери и поставио основе хришћанске догматике и канонског права. Спомен на свете оце Првог васељенског сабора ове године добија посебан значај, као подсетник на 1700 година од једног од најважнијих догађаја у историји хришћанства.
СЈД
