[templatic_dropcaps color=“color1″ letter=“С“]траховит пуцањ се разлеже и облак дима обузе сав шанац, а сви што беху у шанцу одлетеше у ваздух заједно са Стеваном Синђелићем[/templatic_dropcaps]
Каменички бој углавном се одиграо на Чегру 31. маја 1809. год. и овако текао:
Срби
Српска војска по доласку са Делиграда на Попаднику и изнад села Каменице предузела је мере: да се изабрани положај, што боље утврди, поседне и брани.
a) Јачина трупа:
Јачина трупе под командом Милоја Петровића Трнавца, за кога тврде да је био дотле само старешина бећара и као командант обичних способности, држи се да је била:
- Пешадија: око 16.000 војника;
- Коњица: око 2.000 војника, коју је пак пре боја одвео нешто Хајдук Вељко а после њега на 2-3 дана остатак од 600 коњаника Петар Добрњац;
- Артилерија: 2 пољска, 2 шестофунташа и 7 за шанац топова.
б) Распоред трупа:
Распоред трупа био је по шанчевима:
Десно крило на Репишту са једним малим више бочним закриљем на Попадики, под командом Илије Барјактаровића, војводе Параћинског.
Центар:
- На Равништу код Каменице под личном командом главног команданта Милоја Петровића Трнавца;
- Код Доњих Матејеваца испод Равништа били су у засебном шанцу бећари Милоја Петровића Трнавца;
- Лево крило под Белим Брегом близу Горњих Матејеваца под командом Петра Добрњца, а ту је био и Хајдук Вељко са својом коњицом.
- Резерва на Теменом Врху под командом Пауља Матејића, војводе Млавског.
- Предњи положај на Чегру под командом Стевана Синђелића, војводе Ресавског, који је имао како тврде 3.000 пешака Ресавца и 3 топа, док коњице није имао.
Турци
Турска војска у половини маја 1809. год. Имала је око Шумле око 40-50.000 људи. Њен главни командант Јусуф Паша, пошто су Руси одступили од Брајиле ка Шеребешти и није било бојазни, да ће прећи преко Дунава, наредио је, да се издвоји од те војске и пошаље:
- Ка Видину против Србије 10.000 људи.
- Ка Ћустендилу и одатле ка Нишу под командом Исмаил Беја 20.000 људи.
а) Јачина трупа:
Јачина трупе могла је према томе бити код Ниша под командом бистрог и енергичног Хуршид Паше око 30-35.000 људи и то:
- Стални гарнизон Ниша са 3 паше: Мустафа Паша – Ђаковачки, Махмут Паша – Призренски и Малић – Џинић Паша Приштевски, што чини 10-15.000 људи.
- Појачање, које је пред бој на Чегру довео Исмаил Беј, 20.000 људи.
Турска војска била је састављена највише: из коњице, са нешто артилерије и пешадије.
б) Распоред трупа
Распоред трупа био је:
- Пешадија и артилерија у тврђави у Нишу.
- Коњица ван тврђаве на простору између Ниша и Нишке Бање.
Борба је трајала од јутра до мрака
Срби
Српска војска пошто је уредила и добро посела шанчеве, отпочела је одбијати испаде Турака из Ниша.
Под утицајем диверзија Турака ка Књажевцу војска се поцепала и ослабила, јер бојећи се опасности с бока одвојили су Хајдук Вељка и Петра Добрњца те они нису ни учествовали при нападу Турака на Чегар.
Српска војска на тај начин била је у незгодној ситуацији, јер када су Турци напали 18/31. маја 1809. год. на шанац Петра Добрњца, био је већ празан и Турци користећи се тим, претећи са крила, нападну на шанац Стевана Синђелића на Чегру, правцем више са југозапада.
Српска војска водила је неједнаку борбу: само посада на Чегру, против готово све Турске Војске. Командант Чегра Стеван Синђелић одбио је пет јуриша Турака, који су са силном коњицом ударали.
Турци су при силним нападима напунили ровове са својим мртвим и рањеним. Када је Стеван Синђелић видео, да му нико не притиче у помоћ, тада су његови Ресавци очајнички викали:
Помагајте браћо, изгибосмо!
Oтворио је капију на шанцу и рекао својим војницима:
Спасавајте се браћо, ко хоће и може.
Отишао је потом на средину шанца где му је остала џебана. Командант Чегра Стеван Синђелић извади поштољ иза појаса и поново га потпраши. Разгледа око себе, шта Срби и Турци раде, виде како се гушају и кољу.
Погледа још једном на горди Ниш, подиже очи к небу, па их спусти. Погледа на оно мало својих другова, који су остали и који се још очајнички бораху, па онда скреса свој пиштољ у џебану.
Страховит пуцањ се разлеже и облак дима обузе сав шанац, а сви што беху у шанцу одлетеше у ваздух заједно са Стеваном Синђелићем.
Турци
Турска Војска бојала се да је Срби не нападну, јер је тешко било издржати њихове нападе, пошто су утврђења око Ниша била запуштена.
Турска Војска одмах после 2-3 дана почела је да удара на Србе. Њих су Срби истина увек одбили и растерали. Али Турци су добили у времену, да се појачају и групишу.
Турска Војска кад се ојачала, груписала и предузела поменуту диверзију на Књажевцу отпочела је 19. маја (1. јуна) 1809. год. Рано у јутру напад на Чегар и то, како очевидци тврде, у следећем распореду:
- Коњица, постројена тако, да су били коњи упарађени по боји: бели па за њима зелени, па алати, па доратасти и најзад вранци. Пред први ред коњице избацили су два коњичка топа.
- Пешадија је наступала са стране и иза коњице.
- Артилерија је помагала напад са Виника.
Турска војска по своме плану напада под командом Шашин Паше из Лесковца напала је прво на лево крило, шанац Петра Добрњца.
Шанац је био празан. Кад га је лако заузела, онда је претећи са крила и ослањајући се при нападу на Виник, одакле је помаган напад и артиљеријом, отпочела ја да напада на шанац Стевана Синђелића, на Чегар, више са југозапада.
Турска Војска извршила је дову (молитву), избачена су 2 топа, па се почела лагано да приближује шанцу Срби на њих оспу плотун и тако је борба отпочела.
Епилог борбе
Срби
Срби су на Чегру по храбрости превазишли сами себе. Старешине Срба око Ниша, нису одговориле своме задатку и осећало се да није близу Вожд Карађорђе.
Командант Чегра Стеван Синђелић истакао се као неустрашиви херој. Њега су Народ, а и песници овековечили и опевали.
Турци
Турци су бесомучно нападали. Коњица Турака силно је јуришала и више пута одбијана. Преко ровова пуних мртвих и рањених ускочили су Турци у шанац на Чегру.
Гушање и клање било је страшно, које је прекинуо својим пуцњем у џебану Стеван Синђелић и тим довршио бој на Чегру. Турци су победили. Али, они су и изгубили у овом страшном покољу најмање 10.000 људи.
Само слога и јединство доносе победу и славу
Срби
Српска Војска после пропасти на Чегру, у коме су остали живи како тврде само петорица, из других утврђења па и сам главни командант Милоје Петровић – Трнавац, повукла се журно ка Делиграду остављајући на бојишту топове, сву спрему па и ручно оружје.
Кад је Вожд Карађорђе сазнао за ову погибију 6. јуна, при нападу на Нови Пазар, наредио је одмах: „Да се остави све, што је где било учињено, па да се похита на Мораву – Делиграду.“ Тамо остаје још неко време, да не би Турци на тој страни приметили Чегарску погибију, па се 10. јуна креће са коњицом за Шумадију.
Каменички бој не би сигурно испао тако несрећан да се одмах у почетку урадило по ратном плану Вожда Карађорђа. Па и последице његове биле би мање, да је поступљено по наређењу Вожда Карађорђа из Новог Пазара.
Срби су изгубили, које на Чегру, које при повлачењу ка Делиграду, око 4.000 људи. И тај губитак, као и херојство Стевана Синђелића вазда их је опомињао, а и сада треба нарочито стално да нас учи: „Да само Слога и Јединство доносе и Победу и Славу.“
Турци
Турска војска после Каменичког Боја није одмах предузела гоњење. Тек после месец дана отпочела је наступање ка Делиграду и Соко Бањи. Кад је и њих заузела, заузме Сталаћ, Ћуприју, Јагодину и Пожаревац и прекине везу Срба са Русима.
Турска Војска наступала је са свих страна. Па и из Босне навали Ибрахим Паша са 18.000 војника.
Турска војска као знак победе на Чегру подигла је јужно од Ниша споменик Ћеле Кула.
Хуршид Паша наредио је нишким ћурчијама, те су са глава погинулих Срба на Чегру кожу одерали, напунили их памуком и послали у Цариград, а од лобања направљена је једна четвороугаона кула висока 15 стопа, у којој су унаоколо узидане у све 4 стране по 56 редова глава одераних, а у сваком по 17 глава, што чини 952 главе.
Турци су хтели тим врварским поступком да плаше Србе и да их потсећају на погибију. Али то им се доцније љуто осветило.
[templatic_contentbox type=“normal“ title=“Чегар“]
Прво обележје места на коме ја била Чегарска битка, подигнуто је исте године по ослобођењу Ниша, 4. јула 1878. године, са натписом:
Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима, који овде славно изгибоше 19. маја 1809. године нападајући Ниш. Књаз Милан М. Обреновић IV и његова храбра војска покајаше их 29. децембра 1877. године освојивши Ниш.
Данашњи споменик на Чегру у облику куле – симбола војног утврђења – подигнут је поводом педесетогодишњице ослобођења Ниша од Турака 1. јуна 1927. године.
У полукружној ниши споменика на Чегру постављено је 1938. године бронзано попрсје Стевана Синђелића.[/templatic_contentbox]
Литература: Каменички бој, Живан Ј. Ранковић, Ниш, 1927.
Издање Одбора за подизање споменика на Чегру војводи Стевану Синђелићу и његовим друговима
