Хоће ли се Ниш одужити краљу Милану – Где је место његовом споменику?

На Тргу краља Милана у самом центру града, на постаменту високом 1,60 метара, поносно стоји краљ Милан, висок два метра и четрдесет сантиметара. Изгледа достојанствено или пре би се рекло величанствено – ово је можда слика блиске будућности, а можда и само неостварени предлог и лепа иницијатива покренута пре годину дана, једном „монтажном“  фотографијом са друштвених мрежа.

Реакције на овакву, иначе врло реалистичну фотографију споменика иза кога се простире нишка тврђава, су различите. Углавном су сви „за“ подизање оваквог споменика, и баш ту, на тргу који носи његово име – Трг краља Милана.

Како каже, сматрао је да се у јубиларној години, када се прославља 140 година слободног Ниша и припајања четири округа Нишког, Пиротског, Топличког, Врањског, матици земљи и 140 година независности Србије, на тргу у центру града постављање оваквог споменика један логичан и разуман чин.

„Многи не знају ко је био краљ Милан и колико је велика његова заслуга за слободу Ниша, и за то што је данас мој град у Србији, у независној држави. Ни ја сам нисам за многе његове заслуге за Србију и Ниш знао. Оног тренутка када са то сазнао прва реакција је била да позовем оне којих се то тиче, а то је Град, да нађу начина и форму да се на тргу, који носи његово име од самог настанка, постави споменик великану српске историје“, каже за Слово југа Иван Хаџи Реди.

Годину и више дана је прошло, а од иницијативе се није помакло ни конац. Напротив.  На месту које је архитекта Иван Хаџи предложио као место за споменик, према новом, усвојеном урбанистичком пројекту, споменика нема.

„Заправо, догодило се много тога што је могло да створи претпоставке да ова прича буде на понос свих грађана Ниша и ова четири округа па и целе Србије. У време када сам ја покренуо ту иницијативу преко фондације „За лепши Ниш“ започете су и активности на пројектовању Трга Краља Милана. Трг је кроз своје историјско трајање доживљавао различите трансформације, мењао се, углавном на боље, и чини ми се да је сада пред завршном сценом његовог дефинитивног уобличавања, било идеално време за реализацију ове идеје. Сам чин претварања трга у пешачку зону поздравио сам свим срцем“, каже Хаџи Реди.

Међутим, пројекат који је урадио Грађевинско архитектонски факултет и Завод за урбанизам који је творац идејног решења за простор око Градске куће, није прихватио овакву идеју.

„Колеге које су радиле то решење су игнорисале овај предлог. На месту на коме је било логично да се нађе споменик, предвиђена је једна фонтана. У принципу ја нисам против воде, фонтане, али ако размишљамо о простору који се уређује онда ту фонтани није место, само на десет метара од воде. Вода сама по себи и чесма је један изванредан потенцијал за сада неискоришћен, али који пружа могућност да вода буде још више присутна у самом граду. На жалост завршен је тај пројекат, урађено је урбанистичко решење, а Завод за урбанизам је прихватио решење са Факултета“, објашњава Хаџи Реди.

Фонтана или споменик

Пре усвајања новог урбанистичког пројекта организована је јавна расправа о архитектонско-урбанистичком решењу централног трга у Нишу.

„Ја сам као грађанин Ниша, не као архитекта, дао сугестије, поднео предлог да се у оквиру дефинитивног усвајања урбанистичког пројекта унесе елемент споменика краљу Милану, што је законски могуће и за ниво планирања апсолутно крајње једноставно. Уместо фонтане ставити споменик и ту је прича завршена, то је такав тип пројекта. После двадесетак дана добио сам одговор на моје инсистирање, уз писмено образложење, да тај предлог није прихваћен и да се прихвата предлог који је раније дат. Комисија за уређење града сматра да предлог плана не треба мењати него га усвојити онако како је дат“, са жаљењем прича Иван Хаџи Реди.

У овом тренутку, мада се није одустало од споменика, анализира се и тражи простор у оквиру дела захваћеног Планом, а који је нешто шири од самог Трга, где би се могао лоцирати споменик.

„Ја сам био збуњен. Имамо простор који се зове Трг краља Милана, имамо изванредну локацију која отвара једну неслућену вредност коју ретко који град на свету има. То је прича о једном тројству између војске (Споменик ослободиоцима), народа (чесма)  и владара (предложени споменик краљу Милану). На једном простору се налазе три тачке које причају причају причу о држави Србији. У позадини је тврђава на којој се после 500 година завијорила српска застава. То су такви детаљи да ко иоле воли овај град морао би да каже да ово јесте место за споменик ослободиоцу Ниша. Али, то тако није препознао. Нико то није ни озбиљно анализирао“, Иван Хаџи Реди не одустаје од како каже „часне и светле идеје“.

„Ако имају аргументе прихватићу чак и да град не подигне споменик краљу Милану, ако за то постоје оправдано разлози. Чак и ако скрену споменик према паркићу у којем има неколико спомен обележја. Уз то ми у близини имамо и споменик Миланском едикту, а мало даље Шабану Бајрамовићу. Ипак, оно што ја сада свим срцем осећам је да ми  имамо једну огромну шансу за град, да се представи на најбољи могући начин. У датом историјском тренутку овај споменик није персонификација култа личности него једне личност која у датом историјском тренутку смогла снаге, ресурсе своје мале земље да је после 500 година ослободи. Славимо наше победе после четири, пет година, а на нешто што нас је после 500 година довело на светску сцену, о чему постоје документи, прокламације, уговори, печати, све релевантне чињенице да је то један историјски тренутак за нашу малу Србију, ми морамо да на одговарајући начин одговоримо“.

Споменик одражава љубав краља Милана према Нишу и Нишлијама

Кроз разговор, Иван Хаџи Реди каже да његово мишљење деле многи:

„Ја срећем дивне, предане, креативне људе и пријатеље који су уз мене. То нема цену. Без обзира на ово дали ће бити или не, да ли ће споменик скрајнути негде у неку непрепознатљивост, ја имам велико богатство. То су људи са којима се до данас, а вероватно ћемо се и даље борити заједно, добијао повратну енергију“.

Међу њима је Мирољуб Костић Коле, који је након ових Иванових прича рекао:

„Иване, нема проблема, ће га направимо“.

Мирољуб Костић дао је своју верзију споменика који се појавио и на друштваним мрежама.

„Споменик није само ствар, споменик. Он је прича. Сваки детаљ на њему прича једну причу и то не песнички, него аутентично. За све постоји разлог. И када се ради о глави, и о страни ка којој  је глава окренута, на коју страну света она гледа, којом ногом је искорачио, које ордење он носи, каква му је сабља, да ли је исукана или је у камијама, свитак који држи у рукама, да ли му је висина монументална, недодирљива за човека или је између оне блискости коју имамо  рецимо код песника који седе на клупи…“

Програмско идејно решење споменика Миодрага Колета Костића је негде „на средини“.

„Он делује као владар, али је још увек неко ко је обожавао овај град, који је овом граду дао више од било кога. То је љубав према Нишу. Може да му се приђе, да му се додирне чизма, остави траг зноја са руке и да после 100 или 500 година део његове чизме поприми сасвим другу боју. Висина споменика према предлогу треба да буде 2,60 метара. Не монументалних размера, мегаломанских. Милан је био леп, крупан човек, са густом косом у младости, снажног израза. Кад се подигне на висину од метар и четрдесет, његова скулптура делује природно, не скраћено или непропорцијално, има праву величину. И тај постамент прича једну причу о два рата са Турцима. Он би био монолит о четири округа за вјек вјекова спојених са Србијом. Речи које се налазе на предлогу идејног решења споменка одражавају то време и данас. Да наши унуци схвате шта је то слобода, мир и независност и да то нема цену. То је прича коју ја и моја генерација, али и генерације после мене могу да читају и схвате шта те речи значе“.

Месецима је Иван Хаџи Реди анализирао, гледао, размишљао. Гледао путању кретања пешака на тргу. Дане и дане проводио на овом месту и пројектовао у својој глави будућност – како ће, када изађе сунце у Сићеву бити обасјан споменик, како ће изгледати у послеподневним сатима када сунце зађе на Мораву, и какво ће осветљење бити. Размишљао је о томе да ће туристи, када дођу у Ниш, у свако доба дана моћи да посете и сликају се на овом месту, а да им сунце не удара у објектив.

И сада…

Можда ће још једном, док још може, проанализирати и наћи начин да краљ Милан са „Свог“ трга посматра шетњу Нишлија којима је пре 140 година, са својом војском и народом извојевао слободу.

Е.Остојић